Sada, kada ništa na svetu ne može vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i blještavost sveta, ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živeti...
Zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava, zaboravimo da smo se voleli, da smo se svađalii, da smo bili krivi..
Požurimo, s danima i danima što će doći,
možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života i neizrečene tajne
hteti jedno drugom da kažemo, al`proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci, jedan skrenuti pogled biće sve što ćemo jedno drugom moći dati...
Zaboraviću oči i neću posmatrati zvezde koje me na tebe neobično
podsećaju...ne boj se, jednom ćeš se zaljubiti al`ljubićeš zato što će te
nešto na toj ženi podsećati na mene.. bio si moje veliko proleće
uspomena koja će dugo živeti u budućnosti koje ću se sećati...
Osetiću tugu jer sam tebe volela, biće to ironija tuge...
nestaće sjaj u travi, nestaće veličanstvenost sveta...
Ostaće bleda slika onog što je prošlo...